Етнолошка обрада појма "ЖИВОТИЊА" - Ивица Тодоровић и Ђорђина Трубарац Матић
(Лингвистичку обраду појма "животиња" можете погледати овде.)
У народној култури улога животиња је на много начина наглашена. Оне су незаобилазни део традиције, различитих система веровања, обреда и митова. Код Срба, животиње су имале веома важну улогу у жртвеним обичајима и бројним народним празницима. Такође, њихова улога у народној магији била је вишеструка, с обзиром на то да су се у магијским поступцима често користиле или целе животиње или њихови делови / органи, или пак њихова крв, јаја, млеко, урин, измет. Понекад су, са становишта ритуала, веома важни и разни предмети повезани са животињама (од потковице и узде до колца за припињање итд.), или пак станиште животиње (кртичњак, гнездо итд.).
Поједине животиње, као што су то нпр. вук, орао, змија, медвед, јелен, риба, петао, во / бик, коњ специфичније су наглашене у обредно-митском контексту него друге, представљајући неке од главних ентитета народне митологије. Обредна улога животиња непосредно зависи од њиховог симболичког статуса, који оне имају у општем моделу света одређене заједнице.
Различито поимање улоге и значаја појединих животиња у вези је са схватањем да се иза њихових појава скривају онострана бића која могу бити добра или лоша у односу на човека. У складу с тим, разликују се чисте од нечистих животиња, што је распрострањено и у схватањима других народа. Ово је јасно наглашено и у библијском контексту.
Домаће и дивље животиње су у народној традицији различито третиране, а посебан значај придаван је неким опасним дивљим животињама (рецимо вуку и медведу). На пример, у источној Србији, при бајању, бајалица себе назива вуком и мечком. Ове животиње често су замишљане као манифестације натприродних бића претхришћанског порекла, па је тако по неким ауторима медвед у вези с Велесом, а вук (са којим је често синониман и пас) означава једну од инкарнација претхришћанског српског врховног бога. Исто тако, змија чуваркућа, семантички повезана са змајем, представљала је митског претка. Медвед је, примера ради, често – на нивоу митске синонимије – повезиван са човеком, због извесног антропоморфизма у његовом изгледу; чак су постојале и представе о полним односима међу њима, као на пример у познатој бајци Међедовић.
Змија је такође присутна у многим народним представама, обичајима и веровањима. Често се није помињала већ се називала, примера ради, непоменица. По једном веровању са Косова, ко не помиње змију петком неће је никад видети. Неретко су људи змију звали и својим именом, како је не би виђали; примера ради, у Подрими се веровало да кад неко први пут види змију у пролеће, треба да позове себе што гласније, јер се змија следећи пут неће приближити на растојање мање од оног на којем се тада чуо његов глас. Змија је посматрана у крајње негативном контексту, али је зато змија чуваркућа поштована, и било је строго забрањено убити је. Веровало се да су то кућне змије које су срећне за породицу. Примера ради, у Средској се мислило да – ко би њу убио, „целу своју фамилију би убио“; сматрало се да се ова змија крије од људи и да је срећан онај ко је види у кући. Углавном се веровало да свака кућа има змију.
Птице често имају небеску и соларну симболику. Митолошки су посебно апострофирани орао, соко, рода, лабуд, гавран. У народним бајањима се срећу орао, рода, ласта, сврака, гавран, врана, кукавица, сова, врабац итд. За ноћне птице се веровало да доносе несрећу; на пример, за сову се веровало да најављује смрт човека. Исто тако, с обзиром на то да је црне боје и да једе лешине, гавран је представљен као посредник света живих и света мртвих. У народној епици, гаврани су гласоноше, доносиоци лоших вести. С друге стране, орлови се често помињу као борци против нечисте силе; они могу однети и болести, тј. уроке.
И мање животиње понекад су такође имале значајно место у народним представама. Примера ради, жаба је имала велику улогу у врачањима. Сматра се да је жаба у непосредној релацији с древним веровањима из неолита, односно – да она оличава велико женско божанство са особинама Мајке Земље. Њено име је било табуисано (понекад је еуфемистички називана бабом) и није се смела убијати.
Забележена је представа да се душа умрлог може појавити и у облику мрава. За пчелу се причало да је излетела из Христове главе, а народ је веровао да пчела поседује душу као и човек. Сматрало се да је пчелу греота убити и када угине о њој се говорило да је умрла. Веровало се да она доноси срећу и да ће код онога који има доста пчела владати слога; уколико завлада неслога и пчеле ће се разићи. Познате су и представе да пчеле разговарају, као и људи.
Од домаћих животиња, посебан значај придаван је коњима, који су на различите начине опевани и у српској епској традицији. Такав је, рецимо, Шарац Краљевића Марка или Јабучило Војводе Момчила. Коњи су, у народним предањима и епици, представљани као разумна бића и пријатељи људи, у рангу јунака. Од домаћих животиња је, примера ради, семантички посебно наглашен и петао, чије је деловање, односно кукурикање, означавало временску границу између „људског времена“ и времена за које се сматрало да га карактерише деловање оностраних бића. За ову животињу такође су се везивали бројни обичаји и веровања. Била су раширена и веровања да црне домаће животиње представљају заштиту од вампира. Црни пас је могао да уплаши и уништи вампира, а такође се сматрало да се вампир плаши и црне мачке, као и црног петла.
Посебно занимљиви, са становишта митолошке надградње, јесу јелен и риба. С тим у вези, треба знати да јелен поседује соларну и божанску симболику. Код Срба је позната представа о добровољном жртвовању јелена. Између осталог, присутне су и представе о јеленима које јашу виле. Исто тако, риба може имати божанску симболику, иако у многим околностима поседује карактер хтонског бића. Риба је у народним представама непосредно повезана и са змајем, односно са представама о митском родоначелнику, као и са душама умрлих / предака.
Литература: Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, 2004; Петар Булат, Веселин Чајкановић, Митолошки речник, Српска књижевна задруга, Београд, 2007; Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Војноиздавачки завод, VERZALpress, Београд, 2001; Вук Стефановић Караџић, Српске народне приповијетке и загонетке, Београд, 1897; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998; Љубинко Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Просвета – Ниш, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1996; Словенска митологија – енциклопедијски речник, редактори – Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001.